OPTIMALAN PROLEĆNI RAZVOJ usklađen sa biologijom pčela i uslovima u prirodi

Svakog proleća pčelar se nalazi pred dilemom: kako da svoje teoretsko znanje pretoci u praksu i kako da ga uklopi u sve surovije vremenske prilike koja nas svakog proleca stavljaju pred nova iskušenja? Pcelar se vrlo cesto nade u nedoumici šta da preduzme u datim uslovima koji vladaju na mikrolokaciji njegovog pcelinjaka, da bi razvoj pcelinje zajednice usmerio u željenom pravcu. Najveci problem je u tome što ne postoji univerzalni recept, primenljiv na sve uslove u kojima se pcelinje zajednice mogu naci. Znanje pcelara tu dolazi u prvi plan. Pcelar mora da proceni kako ce se u datim okolnostima ponašati pcelinje zajednice i kako ce priroda uticati na vreme pocetka, obilnost i sveukupno iskorišcenje pcelinjih paša. Tek na osnovu pravilne procene, do koje se teško dolazi bez odgovarajuceg, najmanje desetogodišnjeg iskustva, uz korišcenje svog znanja o biologiji pcela, pcelar može i mora pronaci najbolje rešenje za pomoc svojim društvima u brzom i efikasnom prolecnom razvoju. Dobri pcelari uspevaju da 50 do 70% svojih društava optimalno razviju, tako što ce njihov maksimalan razvoj tempirati u vreme samog pocetka paše, što ce jedino dati prave efekte. Poznavanje biologije pcela je od fundamentalnog znacaja za dobro vodenje pcelinjaka. Ako pcelar tacno zna i može da predvidi kako ce se pcele ponašati u odredenoj situaciji, on se može nazvati uspešnim. Svi oni koji misle da su knjige o biologiji ponašanja pcela suvišne i nepotrebne prakticnom pcelaru, grdno se varaju. U njima leži tajna uspešnosti. Do istih saznanja možete doci i iz iskustva, ali ce vam za to biti potrebna najmanje dva života ili niz dugih razgovora sa iskusnim pcelarima. Vrlo cesto pcelari vide odredenu pojavu, ali je pogrešno tumace. To dovodi do kardinalnih grešaka u tenici pcelarenja. Sagledavanje realnog stanja na pcelinjaku Posle obavljanja prve kasno zimske ili prolecne posete pcelinjaku, pcelar vec stice odgovarajucu procenu stanja. Pregledom fioka ispod mrežastih podnjaca i samim pregledom podnjaca stice uvid u uspešnost zimovanja. Tada treba da ustanovi koje su pcelinje zajednice uginule i da njihove košnice ukloni sa pcelinjaka pre prvih masovnih izleta pcela. Uzorke mrtvih pcela treba odneti na analizu u najbliži veterinarski institut. Ako je uzrok uginica banalne prirode, uglavnom posledica nepravilnog rada pcelara, sva oprema, zajedno sa ramovima i zalihama hrane, može se koristiti i kod drugih zajednica. Ako je uzrok uginuca bolest, oprema se mora kvalitetno dezinfikovati, a ostali zaraženi materijal adekvatno sanirati (najverovatnije spaliti). Iako profesionalci umeju da sve potrebne podatke o pcelinjoj zajednici procitaju sa podnjace, tj. iz fioke ispod mreže, ipak treba odabrati jedan pogodan dan za pregled pcelinjih zajednica, pre svega u svrhu ustanovljavanja kolicine preostale hrane, kako se ne bi dogodila nepotrebna prolecna uginuca zbog malih zaliha kod pojedinih zajednica, a što se dogada i najiskusnijim pcelarima, ako su neoprezni i ako racunaju da su sva društva jednaka.

Svaka pcelinja zajednica je prica za sebe i zato je potrebno evidentirati stanje u košnicama prilikom tog prvog pregleda. Ako u košnicama ima dovoljno hrane, zajednice prakticno ne zahtevaju neku posebnu negu. Kada kažem "dovoljno hrane" mislim na zalihu meda od najmanje 10 kg uz dovoljne zalihe perge. Svi koji su uspeli da u jesen obezbede lokaciju za pcelinjak gde polena ima u izobilju, obezbedili su i bogate zalihe perge. Perga je, verovali ili ne, glavni faktor koji kontroliše zdravlje pcela. Naucno je dokazano da obilne zalihe perge u prolece sprecavaju razvoj mnogih bolesti, kao što su nozemoza, evropska trulež, pa cak i americka trulež legla. Pošto smo vec prinudeni da pcelarimo sa varoom, treba naglasiti da ce se pri istoj zaraženosti varoom, mnogo bolje ponašati pcelinje zajednice koje imaju bogate zalihe perge. Naravno, zimskim tretmanom protiv varoe (oksalna kiselina, Apitol, Perizin) trebalo je broj varoa svesti na dozvoljeni maksimum, a to je najviše 50 jedinki po pcelinjem društvu. Iako se cini da mi ne možemo znati koliko je varoa ostalo u košnici, to nije tako. Svako od pomenutih sredstava, adekvatno primenjeno, obara najmanje 90% varoa. Znaci, u košnici je ostao najviše deveti deo prebrojanih oborenih varoa. Tako efikasni zimski tretmani omogucavaju pcelaru da ne razmišlja o varoi sve do sredine ili kraja jula, i do tada nije potreban nikakav tretman zajednica ni jednim preparatom, ako nema unošenja varoe sa strane. Ali, za ovako visoku efikasnost potrebna je izuzetna preciznost u doziranju preparata protiv varoe tokom zime. Tek ako ste varou vecim delom oborili krajem jula ili pocetkom avgusta (što zavisi od paša koje posecujete), a dotukli je tokom zime, možete racunati na uspešan prolecni razvoj. Jer, varoa je parazit na koga možemo uticati. Ne možemo uticati na adekvatan nacin na prskanje voca u cvetu, na primer. I ne samo to. Veliki broj pcela u rano prolece ugine na neadekvatnim pojilima, ili ih odnese iznenadni hladni talas ili neka ptica. Kako razviti zajednice? Kada smo pregledali društva i ustanovili njihovo stanje, treba dobro sagledati vremensku prognozu (koja ne mora uvek biti tacna), pratiti i uporediti dato prolece sa nekim slicnim prethodnim i konacno napraviti strategiju razvoja pcelinjih zajednica. Ako sagledamo sve naucne podatke i prakticna iskustva, možemo da zakljucimo da je cilj prolecnog razvoja tempiranje maksimalnog razvoja pcela baš na dan pocetka paše. To je vrlo cesto nedostižan cilj, iz više razloga. Ali, svi pcelari trebaju da tokom prolecnog razvoja teže baš njemu. To je cilj, koji nam garantuje visok prtinos na paši. Objasnicu zašto. Mnogi dugogodišlji pcelari su se uverili da najviše meda ne dobiju uvek od zajednica koje su najbolje izimile, najbolje krenule sa velikom kolicinom legla u rano prolece i izgledale da ce dati maksimalan prinos, vec od zajednica koje su imale najvecu površinu pod leglom na 20 do 30 dana pre pocetka paše. Samo tako tempirani razvoj obezbeduje idealan odnos starosnih grupa pcela za iskorišcenje paše. Samo u ovom slucaju svaka pcela radi onaj posao koji joj po starosti odgovara. Naravno da pcelar nije carobnjak koji može razvoj da tempira strogo u dan, ali može da sve svoje radove usmeri baš ka tom cilju.

Svako kašnjenje maksimalnog razvoja vodi u izvesni gubitak prinosa. Jer, prema analizi dr med. Rodoljuba Živadinovica (2000), svakim danom zajednica stari, gubi se onaj optimalan odnos starosnih grupa pcela, gubi se optimalan radni elan i na kraju se gubi znacajan deo prinosa. U prirodi uglavnom nema ovog starenja. Zašto? Društvo u prirodi dostigne vrhunac razvoja, sakupi velike kolicine meda i odmah se izroji. Covek je rešio da promeni tu osobinu pcela, tj. da spreci rojenje. Zato, umesto da i stara i nova zajednica dobiju novi radni elan i da ponovo krenu u efikasno sakupljanje nektara, gledano po jedinici mase pcela, zajednica kojoj je rojenje "zabranjeno" polako stari i gubi elan. Medutim, ovo ne znaci da je sprecavanje rojenja loše. Naprotiv. Samo pcelar treba da uspešnim rukovodenjem pcelinjaka adekvatno simulira rojenje i zadrži radni elan pcelinje zajednice kako bi iskorišcenje narednih paša bilo relativno približno prirodnom. Ali, o tome neki drugi put. Prakticne metode razvoja pcela Iako sva ozbiljna istraživanja ukazuju da teret paše pada na primateljice nektara, a ne izletnice, vecina nas se i dalje trudi da obezbedi što više izletnica pcelinjoj zajednici. Medutim, istina je drugacija. Izletnica donosi nektar u košnicu, ali ga od nje prima odredeni broj pcela primateljica. Svaka od njih sposobna je da preradi svega nekoliko miligrama nektara, ne više. Jer, kada bi mogla više, onda bi od jedne izletnice nektar preuzela jedna primateljica. Medutim, u jakoj paši, kada pcela donese punu mednu voljku nektara, od jedne izletnice nektar preuzme cak 10 do 12 pcela primateljica! One zatim odlaze u medište i tamo se zadržavaju cak do 20 minuta preradujuci nektar. Znaci, njih više nema na ulazu košnice da preuzmu novi nektar. Šta to znaci? Znaci da njih treba da zamene nove primateljice. To je razlog zašto broj izletnica nijedan ozbiljan pcelar ne uzima kao relevantan faktor za donošenje nektara. Tacno je da je dobro da ih ima što više, ali ako ih ima više od potrebnog, optimalnog broja (a to je broj za koji zajednica može da obezbedi adekvatan broj primateljica) zajednica je primorana da delu izletnica "naredi" da se vrate u košnicu. To se dogada kada pcelar izvrši pojacavanje zajednica naletom pcela (izletnicama). Istovremeno, pcelinja zajednica reaguje i u košnicu vraca višak izletnica. I to najmlade, najjace i najteže izletnice (koje još uvek imaju mogucnost da kao relativno mlade pcele luce dovoljnu kolicinu enzima za preradu nektara, što je osobina primateljica), dok one najslabije, najlakše, koje su pred kraj života ostaju napolju. Cista šteta! Meda ce biti nešto više, jer je i pcela više, ali se zapravo prinos po jedinici mase pcela (po jednoj pceli, ako hocete) smanjuje. Znaci, istraživanja pokazuju da svako društvo uvek raspolaže dovoljnim brojem izletnica, ali mu na obilnim pašama cesto nedostaju primateljice nektara.

Zato pcelar treba da uradi sve što je u njegovoj moci da ih bude u dovoljnom broju. To znaci da treba da natera maticu da položi što više jaja baš kada je to optimalno, tj. da se iz tih jaja razviju pcele koje ce u vreme maksimalnog unosa biti optimalne starosti za prijem nektara tj. 15 do 20 dana. To u praksi znaci da pcelar treba da preduzme neki konkretan korak na pcelinjaku na oko 40 dana pred ocekivani pocetak paše. Taj trenutak je zapravo pocetak aprila, a u ovakvim toplijim sezonama, kada glavnu pašu (bagrem) ocekujemo ranije, taj rok se pomera za oko 7 do 10 dana unazad. Tada pcelar može kod svih jacih zajednica (leglo na najmanje 4 rama i dovoljno pcela koje se "prelivaju" u susedne ulice), da doda jedan izgraden ram ili ram sa satnom osnovom u sred legla. Ovaj manevar se može ponoviti kroz 7 do 10 dana kod najjacih zajednica. Ako zajednica ima optimalne zalihe kvalitetne (prirodne) hrane, to je uglavnom dovoljno da se razvije kako treba, ako to dozvole i vremenski uslovi, tj. ne bude nekih jacih hladnih talasa koji ce dovesti do usporavanja razvoja legla u pojedinim danima proleca. Kod košnica nižih ramova, ako vremenska prognoza predvida lepo vreme i narednih petnaestak dana, može se izvršiti zamena mesta nastavaka, mada je to rizican potez. U našoj pcelarskoj literaturi, ovaj manevar ima precenjenu vrednost, jer se u praksi dešava da mnogo cešce ima negativne, nego pozitivne posledice. Zapravo, mnogo je primenljiviji kod Fararove košnice niskih nastavaka (170 mm), nego kod LR košnice. Kod LR košnice, ako je zajednica optimalno uzimljena, klube i prolecno leglo je u gornjem nastavku sa još uvek znacajnim zalihama hrane. Pcelari hobisti, koji imaju vremena mogu podstaci dobar razvoj, ako otvaraju med sa ramova do legla. To deblokira maticu, narocito gde je unos polena izuzetno obilan. U takvim slucajevima, cesto treba proširivati leglo praznim izgradenim ramovima ili satnim osnovama, jer ce se u suprotnom usporiti razvoj zajednice. Pojedini pcelari zajednicama pomažu i stavljanjem folije preko plodišnog nastavka. Vidljivo je da se u tom slucaju zajednica ponaša "komotnije". U dobrom broju godina se zaista i razvija bolje i brže, ali je pitanje šta se dešava u nepovoljnim godinama sa cestim prodorima naglih hladnih talasa, koji neprirodno ubrzani razvoj legla mogu da prekinu i uspore. Tada ce teško doci do pravog nastavka efikasnog razvoja. Zato smatram da stavljanje folije može da pomogne, ali da nosi i izvestan rizik sa sobom, osim ako pcelar ne preduzme dodatne mere utopljavanja, što ne daje uvek prave efekte. Svakako da folija ima najvece efekte kod i onako jakih zajednica.

Slabe zajednice se, kako sam vec naveo, ubrzano razvijaju, ali ce njihova reakcija na hladne talase biti mnogo lošija nego reakcija jakih zajednica. Zato je folija mac sa dve oštrice, i smeju da je koriste samo oni pcelari koji dobro zanaju šta rade i imaju dosta pcelarskog iskustva. Možda sam iskazao suviše veliku opreznost ovakvim stavom, ali ne želim da, pre svega pocetnicima, dam preporuku koja im može naneti štete. Maksimalno treba izbegavati cesta otvaranja košnice. Sve poslove treba obaviti brzo i efikasno. Možda ovo zvuci kao fraza, ali u praksi neadekvatno ponašanje pcelara sa sobom nosi niz problema. Pcele u što vecoj meri treba prepustiti spontanom razvoju. Ubeden sam da samo spontan razvoj može dati pcele maksimalnih fizioloških sposobnosti, koje ce najviše dati meda po jedinici pcela. Ali, cesto takav razvoj ne dovede, iz mnogo razloga do željenog brojcanog vrhunca pcelinje zajednice u vreme kada nama odgovara. Zato pcelari cesto pribegavaju višematicnom pcelarenju. Ako u takvim sistemima pcelar pronade optimalan nacin rada, koji nece zahtevati mnogo fizickog rada i velika ulaganja, onda ovaj sistem i može dati dobre rezultate. Medutim, nauka je tu nedvosmislena. Dve pcelinje zajednice u istoj košnici, odvojene maticnom rešetkom, razvijace se slabije, nego da se nalaze na dve odvojene podnjace. Ovo važi ako im je pocetna snaga ista. Ako je gornja zajednica slabija (kasniji roj), onda ce se ona razvijati mnogo brže, a donja nešto sporije. Tajna leži u cinjenici da obe matice luce svoj miris (feromon). U prirodi u jednoj zajednici se nalazi samo jedna matica. Cim se pojavi druga, onda mlada, jaca i sposobnija ubija slabiju. Ovako, mi smo sprecili ubijanje. Jedna od njih uvek ima feromon "vece" biološke snage i vrednosti. Zato ona sa "jacim" feromonom ometa drugu u polaganju jaja te ona može da nosi i 20-30% manje jaja, nego što bi to radila na odvojenoj podnjaci, ili na istoj podnjaci ali odvojena apsolutnom pregradom. Tokom prolecnog razvoja i vocne paše, pcelar mora da iskoristi prirodni potencijal i da društvu omoguci da u svakom trenutku gradi onoliko saca koliko je to u njegovoj biološkoj moci. Takvo redovno dodavanje satnih osnova blagotvorno utice na radni elan društva i ujedno umanjuje mogucnost pojave rojevog nagona. Mnogi pcelari rojevi nagon sprecavaju takozvanim demariranjem ili nekom njegovom modifikacijom.

Ova metoda podrazumeva davanje matici dovoljnog prostora (praznog saca) za polaganje jaja u prvom nastavku iznad podnjace. Preko tog nastavka se stavlja maticna rešetka. Ovakav postupak sigurno odlaže rojenje za 7 do 10 dana i u najoptimalnijim uslovima za rojenje. Buducnost razvoja tehnike pcelarenja Noviji pogledi na razvoj pcelinjih zajednica u prolece, krecu se ka što manjem radu, što je i razumljivo, s obzirom na sve vece probleme koje nam nosi niska otkupna cena meda. Cini se mudrim i opravdanim da bi pcelar trebalo da gaji što više zajednica na odvojenim podnjacama, da im uopšte ne pridaje nikakvu pažnju u prolece što se tice neke posebne tehnike pcelarenja, a da izvrši njihovo spajanje na dvadesetak dana pred pocetak paše. U svakoj zajednici pcele ce biti kvaliteno odgajene, bez cesto nerazumnih upliva coveka u njihov razvoj i život, doduše u broju manjem od željenog. Spajanje rešava problem brojnosti pcela u zajednicama. Tako za prvu glavnu i obilnu pašu dobijamo društva izuzetne biološke snage. Jedini problem može biti loš izbor terena za pašu ili loši vremenski uslovi u vreme trajanja paše, na koje ne možemo da uticemo. Ipak, ovako kvalitetnim zajednicama je dovoljno samo par dana da u bagremovoj paši donesu željenu kolicinu meda. Pcelar u ovakvom slucaju uvek može da na samom pocetku glavne paše izdvoji roj iz zajednice. Roju treba dodati mladu maticu ili zreo maticnjak. Ovim manevrom smanjujemo rojidbeni potencijal, a broj pcelinjih zajednica vracamo na stari broj. Istina, za ovakav nacin pcelarenja najpogodnije su košnice niskih nastavaka, tj. Fararova košnica, jer se odvajanje roja svodi na skidanje jednog tela sa leglom. Kod ove košnice, spajanjem smo dobili leglo u cetiri nastavka. Matica se neometano krece kroz sva cetiri. Na 7 do 8 dana pre odvajanja roja, stavljamo maticnu rešetku izmedu drugog i treceg nastavka sa leglom ne tražeci maticu.

U trenutku skidanja roja, lako nalazimo deo košnice bez mladog legla i iz njega, opet ne tražeci maticu, jer je ona u drugom delu plodišta, skidamo nastavak sa leglom i pripadajucim pcelama, noseci ga na novu lokaciju. Deo plodišta sa maticom spuštamo na podnjacu, ako vec nije tamo i zamenjujemo mesta nastavcima. Preko toga stavljamo maticnu rešetku, pa preostali nastavak sa leglom i iznad toga medišne nastavke. Nastavak sa leglom iznad maticne rešetke predstavljace nastavak sa glavnom zalihom hrane tokom zime i cele godine ce se nalaziti u košnici. Ako pcelar proceni, na osnovu objektivnih pokazatelja, da je rojenje blizu, mora da se potrudi da u plodište sa leglom stavi što više praznih ramova sa satnim osnovama, kojima ce "prošarati" drugi plodišni nastavak. To ce matici obezbediti dovoljno prostora za polaganje jaja, što je jedan od faktora koji sprecava rojenje. Gradnja satnih osnova u plodištu takode ce uciniti svoje na suzbijanju rojenja. Ali ovo je samo jedan od nacina rada sa ovom košnicom, koja pcelaru pruža široke mogucnosti u radu i maksimalno prilagodavanje uslovima na pcelinjaku. Zakljucak Mudri i preduzimljivi pcelari principe ovakve tehnike pcelarenja mogu ugraditi u sistem rada bilo kojom košnicom, što ce im omoguciti da ostvare visoke prinose meda. Naravno, savremeno i visoko produktivno pcelarenje ne podrazumeva samo proizvodnju meda, vec i odgovarajuce kolicine polena, propolisa, voska i maticnog mleca. Samo su tada pcelinje zajednice maksimalno iskorišcene i obezbeduju visok prihod.

Autor: Ing. Vlastimir Spasić Bulevar Nemanjića br. 98/12 18000 Niš (018) 531-754, (063) 8778-466 maticanis@yahoo.com
Preuzeto sa : http://zitkovac.110mb.com/dnevnik/poljoprivreda/pcelarstvo/strucni_tekstovi/optimalni_prolecni_razvoj.html

Kolega prava tema u pravo vrijeme, svaka cast. Sad cu malo da se odmaram citajuci tvoju temu. Pozzzzzzz